Радионица на тему „Улога посматрача у вршњачком насиљу“ у V – 1

Учитељица Катарина Грујичић Достић изабрала је тему „Улога посматрача у вршњачком насиљу“ у оквиру Плана стручног усавршавања за школску 2025/2026.годину.

Тема за стручно усавршавање реализована је у оквиру кампање „Школа која чује“ коју је покренуло Министарство просвјете и културе Републике Српске као дио пројекта „Школа без насиља“.  Кампања је вођена под слоганом „Слушајте шта вам дјеца не говоре“. Циљ кампање је стварање сигурног и подржавајућег окружења за свако дијете.

Тема је реализована у виду радионице са ученицима V₁  на часовима васпитног рада у одјељењској заједници, 5.и 12. новембра 2025. године. Корелација je остварена и на часу дигиталног свијета, као и на часу ликовне културе.

Ученици су најприје разговарали о појму насиље, упознали  врсте насиља и како се свака од тих врста насиља манифестује, а затим уочили врсте насиља које спадају у вршњачко насиље. Идентификовали су примјере понашања који би се, уколико се понављају, могли сматрати вршњачким насиљем и у тим примјерима су уочили жртве, насилнике и посматраче . Након тога су се подсјетили како треба да поступа и шта да предузме жртва насиља, а како они који су свједоци насиља. Посебан нагласак стављен је на реакцију околине: на толерантан став према насиљу, на индиферентан став према насиљу уколико није усмјерено на нас лично, на заштитнички емпатичан став према жртви насиља, на осуђујући став према свим врстама насиља. Уочено је да правилним ставом према вршњачком насиљу они који су посматрачи могу у великој мјери допринијети спречавању насиља.

На почетку радионице искориштен је материјал креиран за потребе кампање „Школа која чује“. Ученици су одгледали видео записе који представљају изјаве дјеце која су вршила вршњачко насиље, као и њихове изјаве које идентификују разлоге због којих су то чинили. Овај видео материјал подстакао је дјецу да из другог угла сагледају проблем вршњачког насиља и да разумију да они који врше насиље неријетко и сами имају тешкоће са којима не умију да се изборе на адекватан начин.

Након тога ученици су радили по групама користећи наставне листиће са питањима везаним за наведени примјер вршњачког насиља. Ученици су  најприје идентификовали  о којој врсти насиља је ријеч, а затим су покушали открити шта  је подстакло насилника на такво понашање. Наводили су осјећања жртве насиља покушавајући да се „ставе у њене ципеле“. Затим су анализирали могуће реакције посматрача насиља и како би такве реакције утицале на насилника, а како на жртву насиља. Процјењивали су која од тих реакција би могла да спријечи сличне поступке. Осмишљавали су поруке које би биле везане за спречавање вршњачког насиља.

На часу дигиталног свијета ученици су у мањим групама правили презентацију „Врсте насиља“.

На часу ликовне културе свака група је начинила пано „Стоп вршњачком насиљу“ представљајући ријечима и цртежима одређену врсту насиља. Панои су изложени у учионици.

Радионицу смо завршили закључком да о насиљу није довољно само причати већ се и свакодневно борити против њега.